Airbourne: Australijski rok spektakl u Novom Sadu

airbourne_ns

Foto: Tamara Milenković

Iz zemlje kengura, didžerija, tasmanijskog đavola i benda AC/DC, gde je svaka druga životinja potencijualno smrtonosna, a Novu godinu dočekujete u kupaćim kostimima, stiže nam bend Airbourne koji je na plakatima reklamiran kao „australijski rok spektakl“. Pretenciozno? Videćemo…

U nedelju, 23. juna, u novosadskom klubu Quarter održan je rok spektakl koji su posetili ne samo lokalni fanovi, već i fanovi iz Grčke, Makedonije i Bugarske.

Od samog početka koncerta bilo je jasno “koliko je sati“, jer kada u publici vidite rokere (od najmlađih do najiskusnijih), lica poznata i sa malih bina i sa najvećih festivala, kada znate da možda tek desetina njih ne svira rokenrol, budite sigurni da ste došli na pravo mesto. I to s pravom!

Sezonu kotrljanja otvaraju Đemba i ekipa iz benda Gunsale u pola deset. Prostor je bio solidno ispunjen, iako je unutra bilo vruće (pohvala organizatorima za postavljanje velikih ventilatora po koncertnom prostoru kako publika ne bi pala u nesvest od vrućine) mogli ste videti dosta ljudi koji se hlade pivom i uživaju u nastupu ovog benda. Iako su za nastup imali negde oko pola sata, ovi momci su tih pola sata kvalitetno iskoristili i svojim numerama pružili lep uvod u ono što će kasnije slediti.

Nakon njih, na binu se penju Concrete Sun, koji daju sve od sebe da napon ni u jednom trenutku ne padne ispod granice gde merači šize, a kazaljke i federi lete na sve strane. Publika je mogla čuti miks starih i novih pesama, a pozitivno raspoloženje na bini se pokazalo kao zarazno i prešlo na prve redove, koji su s vremena na vreme bili polivani vodom, pozdravljani aplauzom, i s vremena na vreme su dobijali priliku da pevaju sa Concrete Sun-om. Temperatura raste. U zadnjim redovima je toplo, napred vruće, a na bini – pakao. I u tom trenutku, uz zvuke Terminatora, na binu izlaze letači iz Australije…

I tad nastupa sjajan osećaj kad, 30 sekundi nakon početka nastupa, shvatite da gledate jedan od boljih rok koncerata svog života. Iako nastali 2003, Airbourne po svemu izgledaju kao knjiški primer rokera ’70-ih i ’80-ih. Na binu izlaze vitlajući kosama i gitarama, dopola golišavi, maljavi, u pocepanim pantalonama, i ponajviše: nasmejani! Bubnjar okružen ogromnim činelama sve vreme drži stabilan „cigla-malter“ rok ritam srednje bržeg tempa, a uz to vam prosto bude žao što nemate makar lokomotivu da se njome provozate slušajući taktove basa. Zid Marshall pojačala, overdrajv, jednostavni tvrdi rifovi, solaže, refreni stvoreni za horsko pevanje, pesme o rokenrolu… Bilo je tu pucanja iz gitare svakom mogućom prilikom, skakanja, trčanja po bini, paljenja velike sirene za uzbunu na navijanje i pucanja žica na instrumentima. Hiper-energični pevač-gitarista stiže da svira, peva, bodri publiku, ispija vino, rastura limenke piva glavom i poliva razigranu publiku, a ljudi obliveni znojem vrište, skaču , kotrljaju se, penju jedni na druge i u glas pevaju numere koje izlaze iz pomenutog zida Marshall pojačala.

Poneki slušalac ih pogrešno može smatrati kopijom slavnog AC/DC-a, što je možda delom istina. Ipak, može se slobodno reći da se radi o bendu koji stvara pod uticajem gorenavedenih, ali u čiji se muzički suverenitet ne može ni na trenutak posumnjati. Sve pesme koje smo čuli su snažne, pamtljive i pune potencijala da postanu uticajne. Njima nastup savršeno leži, vidi se da vole svoj posao, i preostaje samo da im poželimo srećan ostatak tureneje, te da na internetu preslušamo (a potom i kupimo) aktuelno izdanje „Black Dog Barking“, a odmah zatim i prethodna dva: „Runnin’ Wild“ i „No Guts. No Glory“. Do sledećeg viđenja nadamo se da će proći pištanje u ušima.

Ostavite komentar: