Adam Bomb: “Baviću se rokom dok ne umrem”

adam-bomb

Amerika je 80ih bila preplavljena takozvanim glam bendovima. Samo je mali broj preživeo tu deceniji i uspeo da opstane. Ostale je, figurativno rečeno, odnelo more. Adama Bomba voda je izbacila na evropsku obalu. Rok gitarista koji je bio premlad da svira u Kissu i koga Eksl Rouz jedino iz straha od odbijanja nije smeo da pita da svira u Guns n’ rousesima, jedan je od koncertno najaktivnijih muzičara u svetu. Svoju virtuoznost na gitari i spektakularan šou sa bakljama, petardama i paljenjem gitare, predstavio je prethodnih dana u Beogradu i Nišu. U intervjuu za Balkanrock.com, Adam Bomb priča o svojim koncertima, deli uspomene o sesiji sa Edijem van Hejlenom, kaje se zbog potpisivanja ugovora sa Geffenom i poručuje da će se rok muzikom baviti do smrti.

Kako bi opisali vaš odnos sa publikom na koncertima?

Adam: Imamo spektakularan šou, u neku ruku. Pokušavamo da zabavimo publiku i na kratko ih odvedemo iz njihovih života. Ne znam, mi smo poput ljudi u publici, mi smo bend za žurke. Znate? Rokenrol, žurka…

Svirali ste u SADu 80ih – deceniji glam i hard rok muzike. Koliku su ljudi u Americi danas zainteresovani za ovu vrstu muzike, a koliko u Evropi?

Adam: Trebalo mi je dosta vremena da dođem u poziciju kada mogu da idem na turneju po svim ovim mestima. Voleo bih da sam mogao da dođem u Bugarsku kada sam imao 20 godina, ili u Srbiju, i da sviram. Svet je bio drugačiji tada. Mislim da smo u danima Holivuda i glam roka svi razmišljali: Vau, voleli bi da smo svirali 10 godina ranije i išli na turneju sa Led Zeppelinom, zato što niko nikada nije mogao da predpostavi da ćemo se družiti sa Poisonom… nešto o čemu bi ljudi kasnije čitali. Sve je to isto sr***e. To je kao da živite za trenutak i ne razmišljate: U je***e, bilo je to pre samo 10 godina, zato što se neke stvari menjaju, život je drugačiji sada. Nekako je veoma uzbudljivo sada sa internetom i svom tom komunikacijom. Mislim, komunikacija je sve ono o čemu je bio rokenrol. Komunikacija je sada vrlo laka – između kultura, jezika… a rokenrol je univerzalan.

Šta je važnije u glamu? Muzika, imidž ili nešto treće?

Adam: Ja sam gitarista. Ne smatram sebe glam rokerom, zato što je u glam roku sve imidž. Ne smatram Kiss glam rokom, ali su veoma glamurozni, čak i pod svoje stare dane.

Kada ste imali 16 godina otišli ste do Edi van Hejlenove hotelske sobe da ga zamolite da vam potpiše gitaru, a završili ste svirajući zajedno satima. Da li vi postupate isto sa mladim muzičarima?

Adam: Naravno. Pokušavam da im držim časove. Ako bi se desilo da je klinac u istom hotelu kao ja i dođe mi sa gitarom po autogram, ne bih samo sedeo u sobi redeći se kokainom, već pretpostavljam da bih ga pustio da uđe, kao što je Edi mene. Voleo bih da mogu da savetujem decu i pokazujem im gitarske trikove. Vraćali bi se na dosta istih mesta, video bih klinca i rekao mu: U redu. Vratiću se ovde za godinu dana i pozaćeš mi da li si se poboljšao.

Koliko je značajno za vas, kao mladom gitaristi na početku karijere, bilo to iskustvo sa Van Hejlenom?

Adam: Uzimao sam časove gitare od jednog lika iz Rebel kompanije i on bi nam pokazivao pesme za koje sam smatrao da ih nije svirao pravilno. Bio je gospodin “od note do note”, znate, bio je tipa: Morate da znate pesme od note do note. Kada sam otišao da vidim Van Hejlena shvatio sam da sam ja bio u pravu. Bilo je nekako potvrđujuće to što sam znao da sam svirao ispravno i imao heroje na koje sam mogao da se ugledam. Gitaristi su bili posebni tada.

Gde ste dobili ideju za “Fire” gitaru?

Adam: To uključuje pokušaje da radite poput bendova na velikim koncertima, samo u malim klubovima, i razmišljanje o tome šta možete uraditi da zadržite publiku. To nije samo vatra, tu su i petarde. To su samo male fore koje skupljate. Ako ih skupite dovoljno i zadržite pažnju ljudima na 20, 30 sekundi, onda možete praviti šou.

Da li vam uspeva?

Adam: Da! Moj šou je pun fora. To su sve one stvari za koje sam godinama mislio da su kul, poput gitarske solaže, gitarskog trika ili samo bum, bum, buma.

Svirali ste sa puno poznatih muzičara, ko je sledeći sa kim ćete sarađivati?

Adam: Voleo bih da sviram sa Kissom. Trenutno sam svirao sa svima sa kojima sam ikada želeo, a momci sa kojima bih još voleo da sviram su mrtvi. Želim samo da snimim ploču sa svojim bendom i voleo bih sa njima da napravim neke velike stvari, poput nekih festivala, koje radimo, ali bih voleo i da budemo pregrupa na Kiss turneji ili nekome velikom poput njih.

Pomenuli ste da želite da snimite album sa bendom. Poslednji album ste objavili 2005. godine. Kada planirate da napravite novi?

Adam: Bili smo u studijima, tu i tamo, snimajući po jednu pesmu, ali mi treba producent i novac. Većinu 80ih i 90ih proveo sam snimajući ploče. Ne želim da snimim album koji je sr***e, samo da bih napravio album i imao nešto novo da dodam na prodajni štand. Poslednje četiri godine stalno sviramo i zakazujemo nove svirke. Nisam imao pauzu od dva meseca da snimim album. Čak i da sam imao, i dalje bi bilo potrebno dosta novca, zato što to želim da odradim onako kako to znam, što je način na koji su snimane ploče 70ih i 80ih. Ne kao danas, sa kompjuterima, kod kuće.

Žalite li za nečim u karijeri?

Adam: Nekad poželim da nisam potpisao za Geffen izdavačku kuću. To je bila fatalna greška. Izabrao sam pogrešan put iz glupih razloga. Moji drugovi su bili u Geffenu. Imao sam ponude od mnogih kuća. Trebalo je da odem u Polygraph, zato što su me stvarno želeli i imali planove da naprave nešto slično Bon Džoviju. To je mogao da bude bilo ko, ali je ispalo da je to Cinderella. Kompanije tako razmišljaju. One su poput je***e čokoladice. Bon Džovi je imao plavu kosu, a oni su tražili rok bend tipa Aerosmith, odveli ih na turneju sa Bon Džovijem i to se prodalo. To je sve o čemu je zapravo muzički biznis. Ne znam, sam sam birao svoj put. Rekao sam, kada sam počinjao i pisao pesmu “I want my heavy metal” (u prevodu sa engl. Želim svoj hevi metal) koja je bila istinita kada sam imao 18 i je***o je tačna i danas, da ću “rokati” dok ne umrem. I 25 godina kasnije poprilično je kul. Na bini sam u sred ko-zna-gde na svetu i sviram.

Hoće li isto biti još 25 godina?

Adam: Baviću se rokom dok ne umrem. Dakle, da. Zato što imam više zajedničkih stvari sa bluzerima i džezerima iz prošlosti. Čak je i moje ime poput urezanog crnačkog imena tipa Madi Voters ili nekog sličnog. Vidim sebe kao nekog ko prenosi nešto čime se ljudi više ne bave. Jedini razlog zbog kog ovo znam je taj što bendove koje vidim ili sa kojima sviram na putu, ne zvuče tako. Vrlo je teško naći originalni, autentični rokenrol. Čak ni originalnu i autentičnu rokenrol gitaru.

Ostavite komentar: