Acid Mothers Temple razrezali Beograd na deliće

Acid Mothers Temple / foto: Nemanja Đorđević

Sa Dalekog istoka, iz zemlje gde se Sunce rađa, u sredu uveče, doputovala je družba „Acid Mothers Temple & the Melting Paraiso U.F.O.“, koja je, kroz dva nepuna sata žestokog trombuljanja, brijanja, preturanja po podsvesti, padanja u transcedentni fras i izvlačenja iz istog, u Dom Omladine u Beogradu donela trunčicu duhu psihodeličnog stvaralaštva. Nošena Hofmanovom barkom, obasjana ekscentričnom aurom hippie vremena, njih petoro je pokušalo da beogradsku publiku ubaci u što dublji vir psihoaktivnih dejstava njihovih muzičkih ostvarenja.

Ono što je, samo na trenutke, delovalo odista nestvarno, čak i neubičajeno, i odavno neviđeno, barem na ovim prostorima je, da jedan ovakav bend, ni u jednom jedinom trenutku, ni u jednoj sekundi, nije zastao, obrisao znoj sa čela, podigao čašu prema publici, našalio se, rekao koju, već je žustro raskomadavao moždane ćelije na froncle zgusnutog auditorijuma. Da bi se bolje razumeli, njihova psychodelic simfonija je svojim pesmama, koje su se nizale poput sličica, jedna za drugom, doveli mali prostor do ivice usijanja prokuvalih, oznojenih, mrakom ozarenih i srećom obrgrljenih fanova, koji su, sa svojim iskeženim vilicama, iskolačenim očima i palacajućim jezicima uživali, u blagodetima ovog nadrealnog orkestra.

Belobradi čarobnjak i njegova družina acida sa zaslepljenim posetiocima, jurcala je kroz dvočasovnu izvedbu njihovih pesama, koje su lepršale od rastapajuće pomešanih zvukova gitare, basa i bubnjeva. Svaki član benda, ako se malo bolje pogleda, je vodio strastveni odnos sa svojim instrumentom. Bilo to klavijatura ili neki drugi – kroz romantično nežne, hirurški precizne i, naizgled, bezbrižne dodire – iz membrane su izletali tvrdi zvukovi halucinogene ljubavi iz Japana.

Dok su se ljudi omamljeno njihali, uz melodiju tvrdokornog zalaženja u najuže tunele slučalačke podsvesti, njih petoro je pokušavalo da od svoje tobože obične svirke napravi jedan izuzetno šarenolik psihodelični tobogan, koji je, zapravo, na momente, podsećao na one dvanaestočasovne nastupe, s kraja šezdesetih, u zatvorenim prostorima, gde su se ljudi zaista gubili u vremenu, prostoru i dimenziji.

Između četiri zida rasprodate sale, u kojoj se koncert održavao, jedni nisu znali da l’ su pošli ili su došli; drugi su se prepuštali čaroliji melodije koja ih je nevidiljvom rukom vodala po različitim svetovima; a treći su, jednostavno i mahom, uživali u onome što je bend nudio.

Mnogima bi ovakva vrsta muzike bila svrstana u trash, ali o tom provincijalizmu ovde nije reč, već je poenta da je ova samurajska petorka probila granice prema zapadnom delu sveta, i, evo, već 30 i kusur godina ih pomera. Ne bi trebalo ništa da bude čudno što Japanci – nakon četiri, pet decenija od beat revolucije – i dalje, stvaraju ovakvu muziku, ali bi, sa druge strane, trebalo da ostanemo zaleđeni od neviđenog vanzemaljskog pravljenja teatra od sopstvenog koncerta.

Na kraju krajeva, u neprekidnom toku uzbudljive buke, kada bih morao da opišem njihovu muziku, to bi bilo ovako: Oni mešaju stomp-rock, kroz horski eho, do pulsirajućeg soliranja gitara, zatim lete iznad vibrcionog eha pratećeg vokala, koji se pretvara u ritam motorne testere, previše brz, repetetivan i razarajuć, da bi se iz toga izrodile blistave nijanse psychodelic balade, koja bi se galopirajućim uspinjanjem pretvorila u čitavu jednu pesmu koja traje u proseku oko 10 minuta. Dovoljno nejasno? To je i poenta psihodelične šizofrenije.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Ostavite komentar: