AC/DC

Rock or Bust

Izdavač: Columbia, 28.11.2014.

Producent: Brendan O'Brien

Žanr: Hard rock

Trajanje: 34:55

3.5/5

Ocena

Nedavno sam upoznao čoveka koji je strastveni fan Motörheada. Kada me je upitao da li volim Motörhead (pitanje jeste glasilo „Ti, je l’ voliš Motörhead?“, ali je zapravo značilo „Ti, naravno, voliš Motörhead?“), moj odgovor „Onako“ i njegovo pitanje „Kako to – onako?“ doveli su do rasprave.

Moj sagovornik je tvrdio da su Motörhead jedan od najvećih bendova na svetu, a da je „Lemmy Bog“. Ja sam priznao da Motörhead svakako jesu jedan od bendova koji predstavljaju prvu asocijaciju na sintagme poput „fucking rock ‘n’ roll“ ili „rock ‘n’ roll, motherfucker“, ali sam primetio da mi nije jasna tinejdžerska fascinacija nečijim (bez sumnje preuveličanim) alkoholičarskim i švalerskim podvizima. On je tvrdio kako se Lemmy nikada nije prodao, a ja sam tvrdio da nema veće prodaje od pružanja fanovima tačno onog što žele, tako karakterističnog za bedove iz teškakškog miljea. Tvrdoglavo insistiranje na istom zvuku on je nazvao vernošću sebi, a ja nesposobnošću ili nedostatkom hrabrosti da se bar jednom iskorači iz postavljenih okvira (pa bar da se firma Motörhead ograniči na izbacivanje jednog albuma na četiri-pet godina, umesto na dve godine!).

„Pa dobro, valja li, po tebi, išta kod Motörheada?“ „Naravno“, odgovorio sam, „prva četiri studijska albuma grupe predstavljaju antologijska ostvarenja.“ „Pa, ako se njihovi današnji albumi malo razlikuju, zašto i kako su oni raniji vredniji?“ Počeo sam da govorim o duhu vremena u kojem su nastali, o protoku kreativne energije između punk i metal scene, o nužnosti pojave jednog benda poput Motörheada potkraj sedamdesetih, i shvatio da sam sebi skačem u usta dokle god postoji bend kome sam spreman da oprostim sve što zameram Motörheadu.

„Snimamo isti album svake godine i pakujemo ga u drugi omot, ali klinci to i dalje vole“, rekao je jednom prilikom Malcolm Young. No nisu samo klinci u pitanju – rock veterani, uključujući i one koji od rock muzike zahtevaju aktivizam, artizam i sofisticiranost, odobravajuće će klimati glavom na zvuke AC/DC-a, uz komentare poput: „Ma nema, AC/DC su…“ Koja je tajna magične privačnosti reskog, žestokog zvuka veselih Australijanaca? Da li je odista sam Sotona pomogao članovima grupe da na svojim albumima uhvate samu esenciju rock ‘n’ rolla? U svakom slučaju, svako njihovo izdanje, iako izgrađeno na dobro poznatim (i izanđalim, dodaće mnogi) formulama mnogima služe kao potvrda da „još ima pravog rock ‘n’ rolla“.

A pre objavljivanja njihovog petnaestog studijskog albuma pod (valja reći: prilično nemaštovitim) imenom (i sa prilično nemaštovitim omotom) Rock Or Bust, činilo se da su bogovi rocka uskratili svoju milost članovima grupe. Godine 2009. otkriveno je da Brian Johnson pati od Baretove metaplazije; na sreću, lekarima je uspelo da spreče razvoj bolesti u rak jednjaka. Najavljen je rad na novom albumu, ali je ubrzo stigla vest da Malcolm Young pati od demencije i da nije u stanju da svira. Grupa je nastavila sa radom na albumu nakon što je na Malcolmovo mesto došao Angusov i Malcolmov nećak Stevie, a onda je objavljeno da je bubnjar Phil Rudd uhapšen zbog posedovanja narkotika, pretnji ubistvom i planiranja ubistva. Poslednja od optužbi je povučena, ali je zbog ostalih Rudd privremeno udaljen iz benda (na aktuelnoj turneji ga menja bivši član AC/DC-a Chris Slade); tada je javnost saznala i da se u poslednjem trenutku i sa deset dana zakašnjenja pojavio u studiju da odsvira svoje deonice. Zbog svih pomenutih događaja rad na Rock Or Bust morao je biti krajnje mukotrpan, pa valjda zato album traje samo 35 minuta (u pitanju je najkraći album u karijeri AC/DC-a).

No i na tih 35 minuta AC/DC pokazuju – u okvirima onoga što se od njih očekuje: sirovog i mrsnog teškog rocka, zasnovanog na prljavim rifovima i bluesu – neobičnu vitalnost. Istina, australijski razarač više nije u stanju da juri punom parom – još od For Those About To Rock to nije onaj isti pakleni stroj – no sila kojom deluje nije mala. Nema na albumu nijednog furioznog teškometalnog komada niti himne istinski krupnog kalibra – takvo što AC/DC nisu uspeli da naprave valjda još od „Thunderstruck“ – ali su „Miss Adventure“, „Got Some Rock ‘n’ Roll Thunder“, „Rock The House“ (koja, bez obzira na to što je i zvuk AC/DC-a ukorenjen u bluesu, zvuči neobično ledzeppelinovski), „Sweet Candy“ i „Emission Control“ više nego pristojni komadi. „Dogs Of War“ (čiji je tekst nekonkretizovan taman toliko da je neki američki vojnik može slušati u tenku koji gazi bagdadskim ulicama i da je neki srpski rock kritičar može čitati kao protestnu) i uvodna „Rock Or Bust“, sa sjajnim, tipično angusovskim rifom, sasvim sigurno su budući koncertni favoriti.

Istina, ima na albumu i prilično bledih momenata. „Play Ball“ zvuči neobično kilavo, a „Rock The Blues Away“, sa tekstom banalnim – mada  AC/DC intrigantnih stihova i nisu imali od smrti Bona Scotta – čak i za teški rock („Drivin’ in my car / Headed for the local bar / Pickin’ up my girl tonigh / Everything is gonna be alright / Shootin’ pool with my friends / Smokin’ cigarettes / Tellin’ jokes out loud / We’re laughing way too proud“) zvuči poput trećerazredne pesme Kissa i ulazi u red najslabijih pesama u karijeri AC/DC-a. No Angus Young je i dalje majstor rifova i nepretencioznih a izuzetno efektntih soloa (poslušati „Dogs Of War“ i „Hard Times“), a njegova gitara i Brianov vokal i dalje deluju poput dve ivice žileta; deonice Cliffa Williamsa i Steviea Younga (koji se, čini se, sasvim dobro snašao u bendu), te začuđujuće dobro bubnjanje Rudda – začuđujuće kada imamo u vidu Angusove tvrdnje da je Rudd na snimanjima otaljavao posao – neophodan su začin.

Rock Or Bust, dakle i dabome, ni u kom slučaju ne predstavlja ništa novo ni u okvirima karijere AC/DC-a – do vraga, možda ni albumi benda sa kraja osamdesetih ne bi bili revolucionarni da nije bilo Bona Scotta, da ovi Australijanci nisu bili mladi, besni i gladni i da globalna rock scena nije naprosto vapila za pojavom jednog sastava kao što je AC/DC – ali može predstavljati osvežavajuću injekciju tvrdog zvuka za mnogog ljubitelja rocka; uostalom, AC/DC je valjda bend na čiji pomen se na ovim prostorima najčešće citira ona: „Bez starca nema udarca“. Da će fanovi grupe album dočekati sa oduševljenjem razume se samo po sebi. Vatreni ljubitelji AC/DC-a skidaju kapu tom Lemmyu, ali dobro znaju da je bog rock ‘n’ rolla đavolak u školskoj uniformi.

Spisak pesama:

  1. „Rock Or Bust“ – 3:03
  2. „Play Ball“ – 2:47
  3. „Rock the Blues Away“ – 3:24
  4. „Miss Adventure“ – 2:57
  5. „Dogs Of War“ – 3:35
  6. „Got Some Rock & Roll Thunder“ – 3:22
  7. „Hard Times“ – 2:44
  8. „Baptism By Fire“ – 3:30
  9. „Rock The House“ – 2:42
  10. „Sweet Candy“ – 3:09
  11. „Emission Control“ – 3:41

3 komentara o “AC/DC – Rock Or Bust (2014)

  • m

    @whiplash lulu album koji metalheadsi obozavaju? hm nisam znala mora da sam taj cas preskocila. elem razliciti ukusi razliciti izbori. rock or bust je solidan album kao sto je bio i black ice. a motorheadov poslednji album aftershock je odlican, problem je sto se sav muzicki establishment ‘zalepi’ za dva tri albuma kod svakog benda i onda ide ustaljena prica posle ace of spades ili overkill nisu dostigli taj nivo bla bla. poslednji album je ponavljam odlican a to da sa 70 godina i jednom nogom u grejvu spremaju nov materijla je samo za pohvalu pa kakov god bude. rispekt lemi se nije prodao to stoji i dalje prica isto sto je pricao i pre 30 god dok su neki izgubili tu iskrenost i poceli da rade upravo ono sto su pre 30 god osudjivali. sta uopset znaci prodati se ako je to da pocnes da prodasjes ploce to nema veze s tim nego sa marketingom. sto se tice acdc oni su imali jedan ‘revolucionar’ album ako cemo posteno. ali njihova magija je u toj jednostavnosti tri akorda gore tri dole koju niko ne moze da skine tako lako. i naravno kad te uzme predobar menadzer pod svoje pola posla si zavrsio

    Reply
  • Whiplash

    Pre svega bih zeleo da kazem da sam cuo samo naslovnu numeru albuma, pa sam album i necu komentarisati sada – ne bi bilo pravo. Imam, ipak, nekoliko stvari koje bih rekao na neke od recenica koje sam procitao u recenziji:
    1. Pravi muzicari decenijama traze ili grade i cuvaju svoj karakteristican zvuk. Zbog toga, uvek kada cujemo novu pesmu Slash-a, Satriani-ja, Overkill-a kao i pomenutog Motorhead-a medju ostalima, mi znamo o kome se radi cak i da nam niko to ne najavi. Kazati Iommi-ju, na primer, da bi trebalo da menja svoj zvuk i/ili nacin sviranja posle stila i zvuka koji ga je definisao decenijama je je meni potpuno nerazumno;
    2. Eksperimentisanje u muzici – navescu samo albume Load i Reload, da ne pominjem Lulu koje svi mi Metalheads-i obozavamo u repertoaru Metallica-e. Takvi poduhvati su naterali Blackmoore-a da ode iz Deep Purple-a i osnuje Rainbow, itd. Primera je mnogo.
    Stvar je u tome da ja razumem da neko zeli da eksperimentise sa SVOJOM muzikom posle odredjenog perioda jednog-te-istog ali kako ameri kazu: ” Don’t fix it if it ain’t broken”.
    Svi ti bendovi su voljeni zbog toga kakvi jesu, ako se nekome ne svidja taj isti R’N’R ili Metal, neka ide i slusa ove trendovce koji se vrte po radiju.

    Nisam ovim hteo da uvredim bilo koga, ovo je moje misljenje…
    Pozdrav!

    Reply
  • Kristiko

    Totalno se slažem da bend treba da se trudi da menja svoj zvuk, čak i ako se meni ne sviđa. Doslednost Slayera, AC/DCa, Maidena ima svoj respekt, ali je to ponekad i pomalo zona komfora, lenjost, inercija i kasnije biznis kojeg je jako teško otarasiti se iz glave. Uvek sam pre za eksperiment. :)

    Reply

Ostavite komentar: