A Place To Bury Strangers u Beogradu – apsolutni manifest buke

A Place To Bury Strangers

A Place To Bury Strangers / foto: Nemanja Đorđević

Sinoć se u beogradskom klubu Dragstor desila demonstracija sile i moći bruklinških noise/post punk velikana A Place To Bury Strangers koji su priredili pravi događaj za pamćenje uz podršku benda Grooms.

Čast da otvore veče su dobili Grooms, sugrađani i prijatelji hedlajnera s kojima su delili nekadašnji Death by Audio magacin. Njihova muzika se vrti oko indie/shoegaze žanrovskih odrednica, ali nije najlakše odrediti šta tačno ovaj bend svira. Istovremeno se u njihovoj muzici mogu čuti vokali nalik Stivenu Malkmusu i zvučni slojevi koji bi se zadesili u nekoj pesmi Tame Impale. S obzirom na to da je početkom 2015. izašao njihov sjajni album “Comb the Feelings Through Your Hair“, setlista je većim delom i bila sastavljena iz pesama sa tog albuma uz blagi osvrt na prethodna izdanja u vidu pesama “Infinity Caller” kojom su otpočeli svoj nastup i “I Think We’re Alone Now” koja je predstavila bend u nešto bučnijem izdanju, u poređenju sa zvukom koji trenutno neguju.

Grooms

Grooms

Dosta ljudi nije čulo ovaj bend do sinoćnjeg koncerta i reakcije su u glavnom bile pozitivine, što i nije čudno jer Grooms poseduju ozbiljnu količinu energiju u svojoj svirci. Uživo zvuče bučnije i masivnije nego na studijskim snimcima i bilo bi sjajno kada bi uspeli na albumima da uhvate tu energiju. Interesantno je kako je postava od samo dve gitare i bubnja uspela da izvede sve zvuke i zvučne efekte koji se mogu čuti na novom albumu. To je dobrim delom zbog gitarskih efekta koje u izobilju upotrebljavaju u sviranju i koji gitarske note pretvaraju u milozvučne i bistre frekvencije koje se najčešće evociraju na sintisajzerima; istina, koristili su i semplove, ali u vrlo maloj količini što je sasvim u redu.

U jednom trenutku je došlo do tehničkih problema prilikom izvođenja pesme “Bed Version“, ali se bend tu sasvim solidno snašao i nije pridao tome nikakav dramatičan značaj, samim tim je problem donekle prošao neprimetno. U ostalim trenucima bend je prilikom izvođenja pesama “Comb the Feeling Through Your Hair” u kojoj su glasne i kompleksne bubnjarske deonice bile ključni element, i “Foster Sister” i “Grenadine Scene From Inside” sa svojim vrlo melodičnim vokalima i gitarama odsvirali su sasvim solidan i prijatan set. Jedino je šteta što su vrlo kratko svirali, ali je svakako sjajno što je naša publika imala priliku da ih čuje.

A Place To Bury Strangers

A Place To Bury Strangers

Nakon njih je usledelo nešto za šta je malo ko bio spreman. Istina, ljudi koji su došli na koncert A Place To Bury Strangers su otprilike znali šta mogu da očekuju, jer ovaj bend krase titule poput “najglasniji bend u Njujorku“, a neki se čak usuđuju da epitet “najglasniji” upotrebe i na nivou celog sveta. Kada se čita o ovakvim stvarima, deluje malo pompezno, ali kada se koncert ovog benda vidi uživo, onda postaje jasno čemu toliki hajp. Sama činjenica da je bend na merčendajz stolu prodavao čepove za uši, dovoljno objašnjava celu situaciju.

Po završetku nastupa Groomsa, usledela je jedna malo duža pauza, nakon koje su se na bini pojavili Oliver Ackermann, Robi Gonzales i Dion Lunadon što je već u startu bilo ispraćeno ozbiljnim ovacijama. Bend je to odmah ispoštovao i opravdao otpočinjanjem koncerta u vidu furiozne i beskompromisne “We’ve Come So Far” (vodećeg singla sa novog albuma “Transfixiation“) kojom su odmah stavili do znanja kakve namere ovaj bend ima i šta oni žele da postignu u svojoj muzici.

A Place To Bury StrangersNa nju su se odmah nadovezale “Supermaster“, takođe sa novog albuma i već ustaljeni hit “Deadbeat” koje su potpuno razvalile publike svojom obilnom bukom. Ali stvar kod APTBS jeste što tom masivnom zidu buke ne fali forma jer je pravi agresivna, stabilna i hipnotička ritam sekcija, odnosno, Dion Lunadon svojim zaraznim bas rifovima i Robi Gonzales zakivačkim udarcima koji se nesmetano probijaju kroz kolosalnu mrlju Oliverovih gitarskih deonica odsviranih na ofucanom i izmoždenom Fenderu Jaguaru. Nakon ovih pesama, nastup je postepeno poprimao dosta eksperimentalniji i avangardniji oblik. Bend je odsvirao još nekoliko hitova, koji su fenomenalno zvučali u živom izvođenju, poput “You Are the One” “I Lived My Life to Stand in the Shadow of Your Heart” i “Fear“, ali ono što se dešavalo između ovih pesama je bilo vrlo čudno i ponekad teško za podneti.

A Place To Bury StrangersDeo nastupa koji je bio vrlo upečatljiv i neočekivan jeste kada je u sred koncerta bend sišao sa bine, preneo nekakvu konstrukciju sa ritam mašinama i efektima na sred kluba i u prostoru od par kvadratnih metara odsvirao dve nove industrial-tehno pesme koje možda jesu neuobičajene za ovaj bend, ali koje je publika sjajno primila. Ovaj trenutak možda jeste bio samo delić njihovog nastupa, ali je takođe bio izuzetno važan i nekako je doprineo već intimnoj i pozitivnoj atmosferi koju je bend prethodno izgradio. Činjenica da je veliki broj ljudi, i pored ogromne buke i nedostatka čepova za uši, otišao u prve redove da pleše i pravi šutke oslikava tu pozitivnu atmosferu. Opisana slika je istrajala sve do kraja nastupa kada je bend stvorio epsko i grandiozno finale i njime se oprostio sa publikom.

Sinoćni događaj sigurno nije nešto u čemu bi svako uživao, jer je za njega potrebna naviknutost na ovakav tip muzike i performansa. Ali je takođe sigurno da svako treba da bude oslobođen predrasuda i pruži ovakvoj ekstremnoj simulaciji buke i odgleda ovakav koncert bar jednom u životu. Na kraju se postavlja pitanje da li je ovo preterivanje i da li se u tolikoj buci gubi smisao, ali treba uzeti u obzir da koncert benda A Place To Bury Strangers nije tipičan rok koncert i da su upravo eksperimentisanje i pomeranje granica suština njihovih nastupa. Sušitna postojanja i funkcionisanja ovog benda.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

A Place To Bury Strangers

A Place To Bury Strangers

Ostavite komentar: