45 godina od smrti Jimi Hendrixa: Iskustvo ekscentrika

jimi-hendrix1Životna priča brža je od treptaja oka, priča o ljubavi tek je “Ćao ili doviđenja dok se ponovo ne sretnemo! Ovo je poslednja zapisana rečenica koju je uoči kobnog 18. septembra, pre 45 godina ispisala ruka do sada neprevaziđenog gitariste. Džimi Hendriks, Bog gitare, je umro! Džejms Maršal Hendriks, sa svojih 27 godina, iza sebe ostavlja neizbrisiv trag i zauvek promenjen stil u rok muzici. Muzičar za koga se može reći da je rođen sa gitarom, kroz nju i njene akorde je prepričavao svoj život i nesvesno ispisivao stranice muzičke  istorije.

Voodoo dete koje je u sebi imalo mešavinu indijanske krvi sa afričkim robovima i belim robovlasnicima, je privlačilo pažnju od malih nogu pokazavši ne samo kroz boju kože već i stavove da je drugačiji. Stil života i način razmišljanja za njega su bili dovoljni da se pređu granice. I posle toliko godina, misterija Hendriksovog talenta nije otkrivena. Sastavljajući detalje od samog njegovog rođenja, možda saznamo logičan odgovor zašto je to što je, Mocart svoga doba i Paganini na gitari. Sigurno je da nije običan čovek, sve i da je to hteo u svom lošem okruženju nije mogao. Današnji Bog gitare je od strane oca nazivan levorukim sledbenikom Sotone, kasnije ga se on kao i njegova majka alkoholičarka odriču, a ni ostatak okoline nije reagovao drugačije na njega, pa je i iz srednje škole isteran. Kao genije ili tome slično, nije se uklapao nigde,  tako da zauvek odlazi i nastavlja sa ciganskim načinom života.

jimi-hendrix2Posle vojske nastavlja borbu sa vetrenjačama, dok su mu žice gitare usputno i neprimetno oblikovale ceo život. Delujući gotovo nezaustavljivi i nepobedivo iza sebe je ostavio sve, svog učitelja i svoje idole, postajao je pionir eksplozivnih zvukova električne gitare. Na svom ekstremnom putu, Amerika-London i heroin-hašiš-LSD, najčešće i jedino ga je pratio Fender Stratocaster. Šezdesete su podsećale na vožnju rolerkosterom, a ’67 je bila pravi annus mirabilis u muzičkom smislu. Dok je u Vijetnamu bukteo rat, na ulicama Dalasa je ubijen Kenedi, a seksualna revolucija na vrhuncu, ipak Džimi beleži ovaj period kao niko drugi. Posle njega krilatica Vino, pesma i žene se pretvara u Sex, Drugs and RocknRoll, a ceo svet je pokušavao da ga u tome prati čak i do iznemoglosti.

Svoje godine muzičke karijere mahom je proveo u Londonu sa The Jimi Hendrix Experience bendom. Uspeo je da oživi britansku scenu pomalo tada umornu od svih novih stvari. Belačka publika je dobila ono što je tražila, drugačiju facu i to crnju rokera. Uskoro je britanska muzička elita mogla uživati u stvaranju ovog emigrantskog genija, koji se nije prezao pokazati sve to što je do tada sakupljao. Njegove svirke su bile pravi spektakl kombinujući sve vreme isprekidane rifove, feedback i wah-wah tehniku, a njegov Stratocaster je svirao i iza vrata, leđa pa i zubima, činilo se da osmišljava nov muzički jezik.

Danas, ostaje manji broj ljudi koji je doživeo to izvođenje i onaj drugi, veći broj koji se oslanja na njihove utiske. Nemoguće je, a ne pomenuti dva Hendriksova izvođenja, koja su ga načinila herojem jedne generacije, Monterey Pop Festival 1967. godine posle čega ostaje samo pitanje Are you experienced?, drugi je 1969. Woodstock, gde pred više od 400.000 ljudi je započinje svoje izvođenje američke himne, koja kasnije nikad nije tako izvedena. Njegov performans je podsećao na igranje sa vatrom. Poznat čin sa čudnim sviranjem i paljenjem gitare u svom belom odelu sa perom na šeširu je dovodilo je publiku do masovne histerije. Njegovo koketiranje virtuoznosti sa vulgarnošću proizvodilo je eksplozivnu muziku kakvi su i sami nastupi bili.

jimi-hendrixPosle Woodstocka vraća se u London sa željom da snimi album First Ray Of The New Rising Sun, ali ne uspeva zbog tragične smrti. Kao i njegov uzor Bajron, koji je sebe nazivao građaninom sveta, Hendriks je bio jedan građanin kosmosa. Bajron sa svojom lepotom je bio magnet za žene, na sličan način i Hendriks, ali baš kao i njegov uzor nije imao nikada sreće sa ženama, ne krijući da kao i svaki čovek idealizuje žensku čistotu i lepotu. I sama smrt je povezana sa njegovom tadašnjom devojkom Monikom Daneman. Džimijev odlazak je manje više rasvetljen, ali okolnosti koje su dotle dovele i nisu. Obdukcija je pokazala da je umro od prevelike količine alkohola u krvi izmešanog sa tabletama, barbituratima. Ipak, činjenice da Hendriks nikad nije pio vino, kao i da je njegov menadžer, kog je inače hteo da otpusti, imao više koristi od njega mrtvog, ukazuju na opravdanost postojanja sumnje. Pored toga Monika je davala svakog puta drugačije izveštaje, najviše ponavljajući da je zaspala dubokim snom, jer jelte desi se groupi devojci da tek tako zaspi pored Hendriksa. U međuvremenu, pojavile su se i knjige koje iznose činjenice protiv menadžera. Ali, kako god, sagledavajući sve okolnosti, mnogima je imao više koristi mrtav nego živ.

Svaki početak ima kraj, a Džimiju je gitara bila i početak i kraj, što je i znao, ali on se i prema sebi i svom životu i okolini veoma često postavljao proročki. Možda je samo u svojoj poslednjoj godini života dostigao fazu mistične svesti, nerazumljivu publici i prijateljima, a možda je i sam shvatio da je dovoljno uradio da dostigne besmrtnost. Ako je to želeo, nije se prevario.

Zanimljivo je kako ljudi obožavaju smrt. Zapravo, rodis se tek kad umreš. Moraš umreti da bi te cenili.

Brzi voz ih je odveo daleko i zauvek su živeli srećno i funky, ali izvinjavam se, mislim da upravo moj voz dolazi.

Ostavite komentar: