25 godina grešnih zadovoljstava (5)

gunsnroses

U poslednjem delu priče o glam metal albumima koji u godini koja je na izmaku slave 25. rođendan, govorimo o najboljim glam izdanjima iz 1987. godine.

Dokken – Back For The Attack

dokkenback

Dokken su, zahvaljujući melodičnom vokalu Dona Dokkena i gitarskom umeću Georgea Lyncha, ali i moćnoj ritam sekciji, koju su od Tooth & Nail pa sve do Erase The Slate iz 1999. činili Jeff Pilson i Mick Brown (jedan od sastojaka formule uspeha Dokkena svakako je bila čvrsta postava), predstavljali jednu od najblistavijih pojava na američkoj hard rock sceni. Na albumu Back For The Attack Dokken su, kao i na njegovim prethodnicima, ponudili i žestoke heavy metal komade („Kiss Of Death“, „Mr. Scary“), i melodične pop metal himne zaraznih refrena („Prisoner“, „Night By Night“, „So Many Tears“, „Burning Like A Flame“ „Stop Fighting Love“) i emotivne, ali ne u potpunosti konvencionalne balade („Heaven Sent“, „Dream Warriors“), ne narušavajući heterogenošću kompaktnost. Don Dokkenov blagozvučan vokal, Lynchove bravure i Brownovi pršteći bubnjevi u nekima od najboljih komada u čitavoj karijeri benda – „Prisoner“, „Lost Behind The Walls“, „Cry Of The Gupsy“, „Stop Fighting Love“, i naročito „Heaven Sent“ i „Dream Warriors“ – čine Back For The Attack jednim od najboljih glam metal albuma izdatih u 1987.

Great White – Once Bitten…

OnceBitten

Prava je šteta što će Great White zauvek ostati zapamćeni po obradi pesme Iana Huntera „Once Bitten, Twice Shy“ i po jednoj od najvećih koncertnih tragedija u istoriji rokenrola (20. februara 2003. godine, na koncertu benda u roudajlendskom klubu The Station, u požaru koji su izazvale pirotehničke naprave život je izgubilo više od stotinu ljudi, uključujući i gitaristu benda Ty Longleya). Jer ako neki glam metal bend, uz Cinderellu, može poneti titulu dostojnih naslednika Led Zeppelina i AC/DC-a, onda je to svakako Great White (koji su i eksplicitno, tribute albumom Great Zeppelin, otkrili kome najviše duguju). Sa žestokim, a ipak do finesa poliranim hard rock zvukom utemeljenom u bluesu, album Once Bitten… je, uz album koji mu je sledio, …Twice Shy, svakako najbolje ostvarenje benda. Obeležene robertplantovskim vokalom Jacka Russella, AC/DC-evskim rifovima gitarskog tandema Mark Kendall – Michael Lardie, Kedallovim izvrsnim solažama i Lardievim klavijaturama umesno i ukusno upotrebljenim, sve pesme na ovom albumu – od koncertnih favorita „Lady Red Light“, „Gonna Getcha“, „All Over Now“, preko šoferske himne slobodi (mada kao album za slušanje tokom vožnje pre preporučujemo …Twice Shy) „Fast Road“, nešto sporijih ali ništa manje žestokih „Mistreater“, „Never Change Heart“ i „On The Edge“, do emotivne balade „Save Your Love“ – prava su mala remek dela teškog rocka. No svakako najbolji komad na albumu je „Rock Me“, idealna kao soundtrack za vođenje ljubavi, bez bojazni da ćemo preterati možemo slobodno reći: jedna od najboljih hard rock pesama u istoriji ovog žanra.

Whitesnake – Whitesnake

ws1987

Već sam omot albuma Whitesnake nagoveštavao je nešto pompezno i masivno, potpuno drugačije od Coverdaleovih ranijih boogie poskočica, pa čak i od blago glam orijentisanog Slide It In. Od rifa uvodnog, ledzeppelinskog metala „Still Of The Night“, preko glam metal himni „Bad Boys“, „Give Me All Your Love“ i „Children Of The Night“, nove, metalizirane verzije blues rocka „Crying In The Rain“, komada u duhu ranijih radova benda, „Straight To The Heart“ i „Don’t Turn Away“, do ponovo snimljenog razarača „Here I Go Again“, sve teče nesmanjenom žestinom i energijom. Na albumu se našla i emotivna balada „Is This Love“ (koju su Coverdale i Sykes prvobitno napisali za Tinu Turner), a na britanskoj verziji albuma i „Looking For Love“, jedna od najlepših i najraskošnijih power balada onog vremena. Coverdale i John Sykes, obojica u to vreme u naponu snage, stvorili su metalnog monstruma koji prosto grize i drobi snagom Coverdaleovog glasa, Sykesovih rifova, žestokih udaraca Aunsleya Dunbara i teatralnih tonova Dona Aireya. Iako su Coverdaleovi pevački i artistički vrhunci („Sailing Ships“, „The Last Note Of Freedom“) sledili albumu iz 1987, Whitesnake je nesumnjivo njegov magnum opus.

Guns N’ Roses – Appetite For Destruction

Apetite For Destruction

Naravno, zvuk prvenca Guns N’ Rosesa bio je drugačiji od svega što su u drugoj polovini osamdesetih radili ostali losanđeleski hard rockeri, no jesu li Gunsi bili deo scene? – Svakako da jesu. U krajnjem slučaju, njihovi koreni su bili glamerski: Axl Rose i Izzy Stradlin bili su članovi Hollywood Rosea, a Tracii Guns, Ole Beich i Rob Gardner članovi L.A. Gunsa. Do juna 1985. Gunsa, Beicha i Gardnera zamenili su Slash, Duff McKagan i Steven Adler, nekadašnji članovi Road Crewa, i – ostalo je istorija. Appetite For Destruction, najprodavaniji debi album svih vremena, nabijen prljavštinom, bukom i besom kakve svet nije video još od Never Mind The Bollocks…, od dana objavljivanja do danas prisutan je na svim listama najvećih rock albuma svih vremena.

Ostavite komentar: