25 godina grešnih zadovoljstava (4)

Da je glam metal krajem osamdesetih zapao u dekadenciju bilo je jasno vidljivo iz radova glam bendova drugog talasa, ali i iz radova pionira ovog žanra.

Bendovi prvog talasa, uz nekoliko časnih izuzetaka, već su od sredine osamdesetih, okruženi luksuzom i zarobljeni u carstvu poroka, zapali u krizu kreativnosti. Na oslabele i ispucale temelje uzalud je dolivana sveža krv. Već od 1987. mogao se nazreti kraj glam metal epohe.

U četvrtom delu priče o glam metal albumima objavljenim u 1987. govorimo o radovima veterana žanra, pripadnika prvog talasa glam metal bendova.

Mötley Crüe – Girls, Girls, Girls

girls girls girls

Članovi nesumnjivo najznačajnijeg glam metal benda teško da su se ikada mogli pohvaliti svojim muzičkim umećem (u tom pogledu Mötley Crüe su istinski naslednici Kissa), a u drugoj polovini osamdesetih ponestalo im je i onoga što je predstavljalo glavni kvalitet njihovih ranih radova – energije. Jasno, jedan od glavnih razloga bila je činjenica da već u vreme objavljivanja Theatre Of Pain Vince, Nikki, Tommy i Mick nisu više bili vucibatine sa ulica Grada anđela, već vlasnici kuća na Beverli Hilsu ogrezli u poroke koji prate slavu i bogatstvo – sedam meseci nakon što je Girls, Girls, Girls objavljen Nikki Sixx je umalo uzeo fatalnu dozu heroina. U novom okruženju Mötley Crüe su prekinuli mnoge veze sa svojim (heavy metal i klupskim) korenima, što se odrazilo i na zvuk albuma, kojim su se Mötley Crüe i definitivno okrenuli hard rocku. Daleko od toga da je Girls, Girls, Girls loš album – Crüe su na njemu uspeli da ponude sjajan blues rock komad „Bad Boy Boogie“, solidne glam metal himne „Girls, Girls, Girls“, „Dancing On Glass“ i „Sumthin’ For Nuthin’“, zaimljivu minijaturu „Nona“ (posvećenu baki Nikkia Sixxa) i pristojnu obradu „Jailhouse Rocka“, da izvrsnom rokačinom „Wild Side“ pokažu da nisu zaboravili život na losanđeleskim ulicama i da tekstom balade „You’re All I Need“ šokiraju javnost i parodiraju konvencionalne power balade. No Girls, Girls, Girls nema ni trunke one mladalačke energije i bezobrazluka koje su krasile Too Fast For Love i Shout At The Devil, ali ni one energije kojom je bio nabijen njihov naredni studijski album i njihovo najvrednije izdanje, snimljeno nakon teške borbe sa demonima alkohola i droge, Dr. Feelgood.

White Lion – Pride

pride

Umnogome je neobjašnjivo kako je iz kuhinje gitarskog virtuoza Vita Bratte i sjajnog vokala Mikea Trampa izašao album ovako nepodnošljivo popast. Ovaj tandem je imao potencijala da, poput dvojaca Jack Rusell – Mark Kendall i Tom Keifer – Jeff LaBar, načini neke od najfinijih hard rock albuma druge polovine osamdesetih. Avaj, u trenutku najvećeg napona kreativne energije članovi White Liona odlučili su se da (umesto bluesom, poput gorepomenutih pevača i gitarista Great Whitea i Cinderellae) svoje radove oboje popom. U pesmama pop senzibilita, sa tekstovima banalnim čak i za žanr kome pripadaju, Brattine bravure zvuče nepotrebno i nefunkcionalno, a Trampov reski vokal plačljivo. Pride je doneo i jednu od najljigavijih power balada epohe: naivnu „When The Children Cry“, kojom su White Lion pokušali da postanu propovednici (razume se, nije bilo nemoguće – setimo se samo veličanstvene „Wind Of Change“ Scorpionsa – već samo malo verovatno da će jedan glam metal bend iznedriti himnu mira; White Lion su pokušali i – debelo omanuli). Sa samo par upečatljivih numera („Hungry“ i „Lady Of The Valley“), Pride ulazi u red najslabijih, a iz neobjašnjivih razloga i najhvaljenijih ostvarenja epohe.

Def Leppard – Hysteria

hysteria

Rad na Hysterii bio je dug i mukotrpan. Nakon što je Mutt Lange odustao od produciranja, bend se obratio Jimu Steinmanu. Sasvim neočekivano, tvorac „vagnerijanskog rocka“ se odlučio za neposredniji pristup i siroviji zvuk, dok su članovi benda težili pompeznijem i ispeglanijem zvuku. (Steinman je izjavio da je prvi put posumnjao da saradnja sa britanskim pop metalcima neće biti laka kada je, našavši se sa članovima Def Lepparda u Irskoj, rekao: „Kako je lepo biti u domovini Džojsa i Šoa! Osećate li to u vazduhu, momci?“, na šta su mu članovi benda odgovorili: „Ne baš, nismo slušali puno irskih bendova“, a da mu je prekipelo kada je Joea Elliota, koji se vratio iz bioskopa, govoreći o filmu koji je upravo gledao kao o remek-delu, pitao „Šta si gledao, Joe?“, na šta mu je ovaj odgovorio: „Policijsku akademiju 3“.) Nakon što je Steinman odustao od saradnje sa bendom, Def Leppard su neuspešno pokušali da sami produciraju album. A onda je, u novogodišnjoj noći 1984. godine, Rick Allen doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio ruku. Uz divljenja vrednu podršku ostalih članova benda, Rick Allen se u narednih par godina izveštio u sviranju elektronskih bubnjeva, pa je bend rešio da, u saradnji sa Langeom, nastavi rad na albumu. Rad je prekidan u još par navrata – kada je i sam Lange doživeo saobraćajnu nesreću i kada je Elliot dobio zauške – da bi Hysteria konačno ugledala svetlost dana u avgustu 1987. godine. Mešavina hard rocka i popa Def Lepparda umnogome je drugačija od one White Liona – dok su White Lion težili komercijalizaciji zvuka uvođenjem pop harmonija, Def Leppard su težili stvaranju pravog pop proizvoda, sa pesmama ogromnog hitičnog potencijala. No i pored toga što je zvuk bio umekšan i umnogome sintetički (za šta su u ogromnoj meri zaslužni Allenovi elektronski bubnjevi), Def Leppard su uspeli da na Hysterii ponude nekoliko izvrsnih pop metal himni – „Women“, „Pour Some Sugar On Me“, „Armageddon It“, „Don’t Shoot Shotgun“, „Excitable“ – te sjajnu power baladu „Love Bites“. Hysteria je odličan album, ako ga posmatrate iz prave perspektive – kao pop rock album sa hard rock elementima, umesto kao hard rock album sa pop elementima. Na snimanje takvog albuma su Def Leppard, nekadašnje perjanice novog talasa britanskog heavy metala, ali i glavne arhitekte glam metal zvuka, imali apsolutno pravo, ma šta o tome mislili zadrti ljubitelji njihovih ranih radova (koji su, uostalom, odisali i glam rock senzibilitetom). Članovima Def Lepparda treba odati priznanje – uspešno su spojili dva dijametralno suprotna žanra, što su nakon njih mnogi pokušavali, ali je malo kome pošlo za rukom. Hysteria je nešto poput eksperimenta koji je uspešno obavljen, ali koji ne treba ponavljati jer posledice mogu biti (kao što često i jesu bile) katastrofalne.

Ostavite komentar: