20.000 Days on Earth: Kejvov odgovor na godine

20.000 Days on Earth

20.000 Days on Earth

Od trenutka kada se probudimo pa do časa kada zaspimo u našim toplim i udobnim krevetima ima mnogo. Mnogo vremena, naravno. Prosečna osoba za šezdesetak takvih perioda može da se posveti i solidno izvešti u nekom hobiju.

Šezdeset dana, šta je to? Dva meseca. Šezdeset dana, sto, trista šezdeset (pet), hiljadu, deset hiljada… Život počinje u tridesetoj, ne? Sve to u suštini prođe vrlo brzo, onda se u jednom trenutku osetite usporenim, zastanete i počnete da mislite. Broj godina je već prešao rimsko L, a sve pre toga se čini nekako… davnim? Okej, ovakav koncept odnosa prema prolaznosti, posmatran kroz prizmu običnog čoveka i nije baš fascinantna stvar. Ali ako u ovu jednačinu ubacimo život legendarnog australijskog muzičara, pisca, pesnika, scenariste i svojevremenog promotera brkova Nikolasa Edvarda Kejva, dobija se zanimljiv ishod.

nick cave and the bad seedsLudi Australijanac je upravo to i uradio, doduše, uz veliku pomoć Ijana Forsajta i Džejn Polard. Ovaj rediteljski par je zajedno sa Kejvom (pa, da budem otvoren, i celim bendom The Bad Seeds) stvorio film „20.000 dana na Zemlji“ – Kejvov odgovor na godine. Zamišljen kao tzv. docudrama (dokumentarna drama, jelte), ovaj film služi da sa likom i delom Nika Kejva uradi sve suprotno od klasičnih rokumentaraca koji se obično svedu na poturanje priče da je subjekt filma običan čovek, ali je eto i rok zvezda. Kejv ovo nije hteo da radi i, kao što je rekao u nekom intervju u proteklih godinu dana, ovaj film ima zadatak da dublje mistifikuje lik i delo Nika Kejva.

Film počinje Kejvovim buđenjem tog naslovnog dana na Zemlji koji se odvija negde tokom snimanja poslednjeg albuma The Bad Seedsa – Push The Sky Away. S obzirom na to da je ovo muzičko delo svojevrsna prekretnica u zvuku benda, zanimljivo je što nas kamera vodi kroz proces snimanja nekih pesama (detalje vam neću otkrivati, nikada ne bih oprostio sebi da vam spoilujem ovaj film). Zanimljivo je da je u neku ruku Kejv i objekat i subjekt ovog filma. Budući da vrši naraciju u filmu, čak i kada razgovara sa svojim psihijatrom (Darijan Lider), Nik se trudi da što više prodre u sebe, ne zbog nas ispred velikih ili malih ekrana (bioskopskih platna), već zbog sebe. Iz nekog razloga, Kejvov „delivery“ u ovom filmu deluje kao neka vrsta hodočašća niz sopstvenu aveniju sećanja. Šarmantni Australijanac uživa u detaljima koje saznaje i, što je važnije, u detaljima kojih se priseća. Negde na sredini filma, Nik poentira rečenicom da se život svodi na sećanja i da mu je najveći strah gubitak pamćenja. Takođe vidimo i da je Kejv posebno posvećen svojoj ženi, s obzirom na činjenicu da je svaka pesma The Bad Seedsa… (neću vam reći ostatak rečenice, za to služi film, pravac na torr…, ovaj, u bioskope!).

Cave i Minogue u filmu "20.000 Days on Earth"

Cave i Minogue u filmu “20.000 Days on Earth”

Pošto ovo nije esej o tome kako je Nik Kejv i posle dvadeset hiljada dana lud i harizmatičan kao i kada je pevao o rodnom gradu Elvisa Preslija, već receznija filma, red je da se osvrnemo i na neke aspekte koji se tiču sâmog filma.

Najpre, primećuje se specifična fotografija filma, koja je na pola puta od standardne britanske škole filma do neke vrste vizuelnog prikaza Kejvove muzike. Ukoliko bi kolorit, kadriranje i osvetljenje mogli da se prikažu zvukom, ovaj film bi zaista zvučao kao nešto što bi Nik Kejv i Voren Elis snimili nekog popodneva u Brajtonu. Kad pomenuh Elisa, a tiče se kinematografskih aspekata filma, obratite pažnju na scene koje prikazuju okolinu njegove kuće, deluju kao da su frejmovi preuzeti iz nekog NatGeo dokumentarca o obalama Engleske. Naklon za ljude iza kamere. Da se slovo ne bi svelo samo na aktuelnu (i poprilično okrnjenu) postavu „Seedsa“, film se postarao da u ekipu ubaci i neka treća lica, tačnije: Reja Vinstona, Kajli Minog i Bliksu Bargelda, bivšeg drugog čoveka The Bad Seedsa. Vinston je poznat javnosti kao Henri VIII iz Granadinog TV filma i pojavljuje se kao deus ex machina i pomaže Kejvu da sa sobom raščisti određene kreativne unutrašnje nesuglasice. Deo sa Minogovom je verovatno video ko god je poslednjih nekoliko meseci u pretragu YouTubea ukucao „nick cave“, dok je deo sa Bliksom vrlo napet i realan. S obzirom na to da još od njegovog izlaska iz benda Nik nije sa njim pričao o bendu, predstavlja svedočanstvo jednog prijateljstva i partnerstva između dva genija.

Rokumentarac mora da ima i odgovarajuću muziku, a „20.000 dana“ svakako nije izuzetak. Naravno, muzika u filmu je izvučena iz Kejvovog kataloga, s naročitim osvrtom na najnovije izdanje (očigledno). S ovim je u direktnoj vezi i tempo filma. Čudan je, najprostije rečeno. Čudan, čudan kao album „Push The Sky Away“. Postoji paralela između ovog filma i nekih aranžmana na albumu, svaki krešendo u „Jubilee Street“ ili „Mermaids“ (ili, ako govorimo o nekim više hardcore scenama „Higgs Boson Blues“) je iskorićen za lagano dizanje tenzije u filmu. Čini mi se da će posle ovog filma mnogi bolje prihvatiti „Push The Sky Away“.

Na kraju, Kejv nije normalna osoba koju srećete svakog dana na putu do/sa posla. Ponekad se trudi da bude, ali ga očigledno sputava kreativnost. Iako sada tvrdi da više ne može da koristi reč „muza“, on je svojim muzama veran kao i prvog dana. Tamo u Brajtonu, gde svi Englezi idu na letovanje kad nemaju para za jug Francuske ili Mediteran, živi jedan od najkreativnijih čudaka našeg vremena. Ovaj film služi da nam (a i Kejvu sâmom) pokaže da u tom čudaku ima još mnogo kreativnosti i posle 20.000 dana. Nasmejaće vas, očarati, naterati da se zamislite i po izlasku iz sale (ako ste film gledali u bioskopu) ćete sigurno pevušiti nešto iz repertoara The Bad Seedsa, i to sa poslednjeg albuma. Nema veze ako vam „nije leg’o“, ima vremena.

  • Režija: Ijan Forsajt, Džejn Polard
  • Scenario: Nik Kejv, Ijan Forsajt, Džejn Polard
  • Uloge: Nik Kejv, Suzi Bik, Voren Elis, Rej Vinston, Kajli Minog, Bliksa Bargeld…

Ostavite komentar: